Kat Albrecht

Dragi prijatelji, čast mi je da objavim ekskluzivni intervju za naš sajt, a koji sam napravio pre šest meseci sa Kat Albrecht, detektivom za kućne ljubimce iz Sijetla. Kat je bivši policijski inspektor i šef tima za spasavanje, koja je igrom slučaja rešila da napusti policiju i počne jednu sasvim drugačiju karijeru. Danas je Kat na čelu velike organizacije “Missing Pet Partnership” koja se bavi pronalaženjem izgubljenih ljubimaca. Intervju koji sledi će biti objavljen u tri nastavka. Nadam se da će vam biti uzbudljivo da saznate nešto o ovom poslu koliko i meni.

1. Šta su to tačno detektivi za kućne ljubimce?

Detektivi za kućne ljubimce su ljudi koji su obučeni da praktično ili savetodavno pomognu u pronalaženju izgubljene životinje.

2. Možete li mi opisati jedan tipičan dan detektiva za kućne ljubimce?

Upotreba najsavremenijih forenzičkih metoda

Možete i sami pogledati neke od naših slučajeva ovde u Sijetlu na našem web sajtu, u odeljku INVESTIGATIONS. Primetićete da koristimo opremu visoke tehnologije, teoriju verovatnoće, tehniku bihejvioralnog profajliranja, pse koji su trenirani da detektuju mačke, i ostale CSI metode (CSI – crime scene investigations – metode za istraživanje mesta zločina). U početku smo samo radili nalaženje mačaka jer nismo imali pse koji su obučeni za pronalaženje drugih pasa, ali sada imamo i pse koji su trenirani da prate trag drugog psa. Potrebno je 18 meseci da se istrenira pas koji će pratiti trag drugog psa i ove metode treninga su slične onima koje koristi policija u treningu pasa koje koriste za pronalaženje izgubljenih ljudi ili kriminalaca.

3. Kada ste odlučili da postanete detektiv za kućne ljubimce i zbog čega?

Ja sam se bavila treningom policijskih pasa još od 1989. godine. A postala sam i sama policajac 2001. godine. Moj posao je bio mahom da pomoću pasa goniča nalazim odbegle kriminalce i nestale osobe. Nakon toga sam promovisana u inspektora i postala vođa tima za potragu i spasavanje, što je doprinelo tome da proučavam nauku pronalaženja izgubljenih ljudi i njihovog ponašanja.

Međutim, jednog dana 1996. godine, otprilike sredinom moje policijske karijere, desilo se da je moj pas gonič A.J. pobegao i nestao u šumi. Ne znajući kako da ga nađem, na kraju sam upotrebila drugog psa tragača, ženku Zlatnog retrivera, a u čijem treningu sam takođe učestvovala, da pronađem A.J. Ona ga je pronašla u sred šume, na oko 20 minuta hoda od mesta gde smo bili stacionirani.

Visoka tehnologija

Istog momenta, moj obrazac razmišljanja i moj život se promenio. Shvatila sam da je ovako nešto potrebno vlasnicima izgubljenih ljubimaca. Poznavala sam principe i bila obučena za pronalaženje izgubljenih ljudi, ali sam bila ubeđena da je ovakav servis neophodan i za pronalazak izgubljenih životinja. Ta ideja mi se stalno vrtela po glavi, tako da sam odlučila da probam da eksperimenišem sa Rejčel, mojim penzionisanim psom treniranim za pronalaženje leševa. Taj trening je trajao 4 meseca. U prva četiri slučaja, Rejčel je pronašla dve izgubljene mačke i jednog psa!!! Vlasnici ovih životinja su bili jako zahvalni što je neko toliko mario da je došao da im pomogne da pronađu ljubimce, i naravno, od tog momenta moj život se zauvek promenio!

Tokom poslednjih 13 godina, radim kao pionir u ovom poslu. U posao sam implementirala mnoge identične principe koje koristi policija i timovi za spasavanje, kako bih razvila metode za pronalaženje izgubljenih ljubimaca. Ako razmislite o tome, slično je tome kako veterinarska medicina preslikava metode iz humane medicine. Sve što sam učinila je da postojeće metode, tehnike, taktike i razvijenu nauku za potragu izgubljenih ljudi, adaptiram za potrebe izgubljenih ljubimaca. Shvativši da to funkcioniše, organizovala sam sve te principe i kreirala akademiju koja se bavi treningom drugih ljudi (kao i treningom pasa tragača) da rade ovaj posao.

Pitomci akademije na zadatku

Prvi deo ovog mog životnog puta opisan je i u mojoj knjizi “Hronika izgubljenih ljubimaca“, a autor sam i druge knjige koja je objavljena 2006. godine pod naslovom “Psi detektivi: Istrenirajte svog psa da pronalazi izgubljene ljubimce“. Ova druga knjiga je korak po korak uputstvo kako da istrenirate psa da detektuje mačke i da prati tragove izgubljenih pasa.

I na kraju, da Vam odgovorim na pitanje zašto sam postala detektiv za kućne ljubimce…

Zato što sam brzo spoznala da to nije samo moja strast, već moja SUDBINA i ono za šta me je Bog stvorio! Čak sam nekoliko puta bila pred odlukom da odustanem usled nedostatka sredstava i drugih problema, ali sam svaki put uvidela da ne bih mogla da živim sa takvom odlukom da sam napustila svoju životnu misiju.

NASTAVAK INTERVJUA USKORO SLEDI…

Detektiv za kućne ljubimce

Da li ste znali da postoje detektivi za kućne ljubimce? Ajs Ventura nije samo filmska priča.

Uskoro na sajtu (samo da prevedem) objavićemo ekskluzivni intervju sa Kat Albrecht, pravim pravcatim detektivom za kućne ljubimce. Ova žena, inače bivši policajac, osnivač je i vlasnik nekolko udruženja za pronalaženje izgubljenih ljubimaca i između ostalog, akademije za trening i obuku pet detektiva. Pitao sam je puno pitanja o tome šta rade i kako, tako da ćete moći da pročitate sve što vas eventualno može zanimati.

Takođe, saznaćete i neke od metoda koje oni koriste a koji vam mogu biti od koristi pri traženju svog izgubljenog kućnog ljubimca. A ko zna… možda neko poželi i da promeni profesiju…

Ružica Sokić i Jelena Tinska

Prvi je bio ispred Zgrade Ministarstva za poljoprivredu.Kako sam tada vec bila Clan Radne Grupe pri Upravi za Veterinu, digla se velika panika i Zvonimir Rot, savetnik Direktora Uprave za veterinu, je sve od sebe davao da me ubedi da Protesta ne bude.Cak su nam dali i sva moguca obecanja.Poslali svakom iz Radne grupe, po naosob, Dopis koji potvrdjuje da Pravilnika 29/94, koji nalaze hvatanje i unistavanje pasa i macaka, ne vazi od 02.11.2005 god, i ako se i dan danas primenjuje u svim lokalnim samoupravama Srbije.I cak odigrali kvarnu Farsu u kojoj smo Zlata Korjenic i ja otisle na sastanak u Ministarstvo za lokalnu samoupravu sa Zoranom Micovicem, direktorom uprave za Veterinu, gde nas naravno, kako je bilo najavljeno, nije docekao Ministar vec njegov savetnik..i gde su se jako kao zainteresovali da ostvare saradnju sa veterinarima..Bla bla..
Kad smo polazili na Protest ja sam trazila da mi napisu zapisnik i oni su to sturo i skraceno uradili ali opet naravno bez potpisa i pecata.

Protest

Na Protesu nas je doceko Zvonimir Rot savetnik Zorana Micovica, koji je budno slusao svaku moju rec, da ne bih rekla neku istinu i cak me je zamolio da Niskoj Televiziji Kopernikus ne kazem da je u Nisu pokolj aminovan odlukom Predesnika Skupstine Lilica i Gradonacelnika, koji su izdvojili 6.000 000 dinara za ciscenje ulica…Ali CISCENJE od pasa.
I tako sam ja bila dobra i nisam rekla da su oni u stvari lazovi.
I sutradan na DIZANJU na TV b92, kod novinarke Marine koja veoma stiti sve gledaoce ove Tv stanice od Istina, a dobro ih zne posto je bombardujemo na njen e-mail svim detaljima i fotografijama, pojavio se Micovic.I nije spomenuo Protest,i nije spomenuo Radnu Grupui,i nije spomenuo Lokalnu samoupravu jer, rekoh vec, sve je bila Farsa.
Cak je na pitanje novinarke o tome da li se sada ubija po Srbiji, mrtav hladan rekao NE!
9.Maja imali smo drugi Protest.I nije meni sto moramo da se borimo protiv Vlasti i Veterinarske mafije koja pere pare preko leseva jadnih zivotinja i koja se krvavo bori da ne igubi tu zaltnu koku, nego je meni sto moramo da se borimo protiv onih koji se deklarisu kao Ljubitelji a zapravo su sujetni forumasi koji zele da budu glavni a ne imeju nista da urade.
Trebalo je da na tom Protestu bude Cela Srbija.Sva Udruzenje.
Ne mora niko da nas voli, ali moramo da budemo zajedno.
I naravno kad smo rastureni i mrznja je medju nama…mi i nismo Sila i Vlast moze da se poigrava sa nama.
Pismo podrske Merime Isakovic, koje je procitano na Protestu, na kome nije bio ni jedan novinar i ni jedna TV stanica, izazvalo je muk, a zatim aplauz.
Na Protestu nije bio niko iz Grada iako se sve desavalo u Beogradu.
Na istom mestu bilo je mnogo dogadjaja.Videli smo u setnji Djelica i Radmilu Hrustanovic koji su nas obisli u sirokom luku kao da smo gubavi. Zahvaljujuci dobrom ozvucenju SVI SU DOBRO CULI sta smo govorili, od cega nema niko nista, a najmanje imaju zivotinje.
Medju ljudima koji se u Vlasti brinu za prava zivotinja postoji i po koji simpatican covek koji obicno, o svemu u vezi sa resenjem ove uzasne situacije za zivotinje u Srbiji, zna mnogo manje od Slavice Mazak Beslic, Zlate Korjenic, pa cak i mene.Osim znanja i mora podataka kojim treba da raspolaze,na celu Uprave za veterinu treba da bude covek koji ima ogromnu energiju i hrabrost da bilo sta promeni.
Nama, gradjanima Grada Beograda, u kome vlada kriminal u svim segmentima onih delova vlasti koji diktiraju Srbiju u krvi i surovim ubistvima svih zivotinja, je svakako jasno da smo mi bili duboko ignorisani po direktivi.
Jer sve novine i TV stanice objave svaki bezazleni skup nesuvislih mediokriteta u Beogradu, a nasa borba i danasnji skup su bili itekako studiozni.

Konferencija za štampu

U Medija Centru je bilo slicno.Troje novinara iako su nam kazali da je cela sedma sila potvrdila dolazak.Malo je falilo da odustanemo, ali sam ja onda donela odluku;Bice konferencije.
I uradili smo je punom parom, kao da je ispred nas bila cela svetska sedma sila.Slavica Mazak Beslic, Zlata Korjenic, Zeljko Pavicevic, Mirjana Laban, Milan Kamponeski.Snimatelji i forografi Media Centra, sve su nam snimili svojom kamerom i prebacili na DVD.Materijal smo vec dali na umnozavanje i postavili ga na YOUTUBE.
Takodje cemo celom svetu poslati snimke i sa Protesta i iz Medija centra sa titlovima na engleskom.
Necemo odustati.Sa ili bez podrske.
Kad ulozite energiju za pravu stvar, a naletite na ignoraciju, osecate se veoma , veoma lose.
Takodje je dirljivo i tuzno govorila i Ruzica Sokic.
Ali ne postoji u Vlasti ni jedan igrac u ovoj gladijaturi, koji moze bilo sta da promeni ili da se nosi sa nama.Sa nasim znanjem, dokumentovanim uzasima iz zemlje Srbije i spremnoscu da sve od sebe damo da se zaustavi krvavi pir po cenu tuzbi koje, istina, zavrsavaju u fijokama.Ali jednom ce se i fijoke srediti.
Nedavno je protest ispred kanadske ambasade protiv ubijanja foka bio na sva zvona spomenut
Koga zabole za foke u Srbiji koja je ukrvi do kolena?
Ali mi NE POSTOJIMO// Mi koji se borimo za prava zivotinja koje ovde stradaju , za sta je odgovorna ovdasnja vlast , a ne Kanadska, TRPIMO od strane korumpiranih pojedinaca u vlasti OZBILJNU DISKRIMINACIJU zabranjenu i kaznjivu kaznenim odredbama Zakona o diskriminacije, u nasoj demokratskoj zemlji u kojoj “postoji” sloboda medija .
Da li je mozda potrebno da otputujemo u neku zemlju u kojoj postoji Ambasada Srbije, pa da tamo protestujemo?
Jelena Tinska

Dodatak:
Vidim da ove prve rečenice u tekstu imaju neke bezveze konotacije, pa želim da pojasnim. Hteo sam da kažem da ne želim da izgubimo fokus i da budemo još jedan sajt koji se bavi uopšteno životinjama. Tema ovog sajta je vrlo konkretna. Ali nema uopste sumnje da ćemo svaki put podržati i izvestiti o svemu što se tiče životinja a ima težinu i značaj.

Jeleni Tinskoj i njenim saradnicima mogu da poručim samo sledeće: Radite nešto vrlo plemenito i hrabro, i očigledno veoma teško. “Nestali ljubimac” če raditi sve što može, a što će pomoći ostvarenju tih ciljeva.

Napravili smo obrazac za unos ovakvih oglasa. Nalazi se u meniju “Oglasite ljubimca” .

Dok smo tražili Gedu, kao najdelotvornije sredstvo se pokazao oglas u novinama. Ja sam na sreću imao iz posla zaostalog prostora u jednim dnevnim novinama koje nisam iskoristio, pa sam im tražio da tu objave moj oglas. Napravio sam oglas veličine malo veće od vizit karte sa malom slikom Gede. Međutim, oglasi u novinama su jako skupi, a pogotovu ovakvi – mislim da je vrednost ovog jednog oglasa sa slikom preko 100 evra. Ja sam imao tu sreću da to već imam, ali to je jedinstven slučaj.

E sada ideja… Naime, u razvijenijim zemljama je sasvim normalno da novine objavljuju oglase ovog tipa besplatno. Nemate pravo da objavljujete isti oglas 5 dana zaredom besplatno, ali svaki nestanak može da se oglasi jednom. Palo mi je na pamet da probamo da na neki način ubedimo neke od novinskih kuća da ovo ponude i kod nas.

Drugo pitanje je kako realizovati ovu ideju… Ono što mi je palo na pamet je da bi ovo bila odlična reklama za novine koje to prvo urade, jer bi imali imidž kao novine koje brinu o svojim čitaocima, a ne košta ih previše da odvoje pola strane, možda i manje za to. Takođe, razmišljao sa da bi možda bilo moguće napraviti elektronsku peticiju vlasnika životinja i uputiti na sve glavne redakcije, pa da vidimo da li će neko da odgovori. Mislim da kada bi neko od glavnih novinskihkuća pristao (Politika, Novosti i sl) da bi ovo drastično uvećalo šanse vlasnicima da nađu ljubimce.

Molim vas da prokomentarišete šta mislite. Ako smatrate da ima smisla, mogao bih na sajtu da kreiram neki sistem skupljanja “potpisa”.

[poll id="2"]