Kat Albrecht – Detektiv za kućne ljubimce – I deo
Kat Albrecht
Dragi prijatelji, čast mi je da objavim ekskluzivni intervju za naš sajt, a koji sam napravio pre šest meseci sa Kat Albrecht, detektivom za kućne ljubimce iz Sijetla. Kat je bivši policijski inspektor i šef tima za spasavanje, koja je igrom slučaja rešila da napusti policiju i počne jednu sasvim drugačiju karijeru. Danas je Kat na čelu velike organizacije “Missing Pet Partnership” koja se bavi pronalaženjem izgubljenih ljubimaca. Intervju koji sledi će biti objavljen u tri nastavka. Nadam se da će vam biti uzbudljivo da saznate nešto o ovom poslu koliko i meni.
1. Šta su to tačno detektivi za kućne ljubimce?
Detektivi za kućne ljubimce su ljudi koji su obučeni da praktično ili savetodavno pomognu u pronalaženju izgubljene životinje.
2. Možete li mi opisati jedan tipičan dan detektiva za kućne ljubimce?
Upotreba najsavremenijih forenzičkih metoda
Možete i sami pogledati neke od naših slučajeva ovde u Sijetlu na našem web sajtu, u odeljku INVESTIGATIONS. Primetićete da koristimo opremu visoke tehnologije, teoriju verovatnoće, tehniku bihejvioralnog profajliranja, pse koji su trenirani da detektuju mačke, i ostale CSI metode (CSI – crime scene investigations – metode za istraživanje mesta zločina). U početku smo samo radili nalaženje mačaka jer nismo imali pse koji su obučeni za pronalaženje drugih pasa, ali sada imamo i pse koji su trenirani da prate trag drugog psa. Potrebno je 18 meseci da se istrenira pas koji će pratiti trag drugog psa i ove metode treninga su slične onima koje koristi policija u treningu pasa koje koriste za pronalaženje izgubljenih ljudi ili kriminalaca.
3. Kada ste odlučili da postanete detektiv za kućne ljubimce i zbog čega?
Ja sam se bavila treningom policijskih pasa još od 1989. godine. A postala sam i sama policajac 2001. godine. Moj posao je bio mahom da pomoću pasa goniča nalazim odbegle kriminalce i nestale osobe. Nakon toga sam promovisana u inspektora i postala vođa tima za potragu i spasavanje, što je doprinelo tome da proučavam nauku pronalaženja izgubljenih ljudi i njihovog ponašanja.
Međutim, jednog dana 1996. godine, otprilike sredinom moje policijske karijere, desilo se da je moj pas gonič A.J. pobegao i nestao u šumi. Ne znajući kako da ga nađem, na kraju sam upotrebila drugog psa tragača, ženku Zlatnog retrivera, a u čijem treningu sam takođe učestvovala, da pronađem A.J. Ona ga je pronašla u sred šume, na oko 20 minuta hoda od mesta gde smo bili stacionirani.
Visoka tehnologija
Istog momenta, moj obrazac razmišljanja i moj život se promenio. Shvatila sam da je ovako nešto potrebno vlasnicima izgubljenih ljubimaca. Poznavala sam principe i bila obučena za pronalaženje izgubljenih ljudi, ali sam bila ubeđena da je ovakav servis neophodan i za pronalazak izgubljenih životinja. Ta ideja mi se stalno vrtela po glavi, tako da sam odlučila da probam da eksperimenišem sa Rejčel, mojim penzionisanim psom treniranim za pronalaženje leševa. Taj trening je trajao 4 meseca. U prva četiri slučaja, Rejčel je pronašla dve izgubljene mačke i jednog psa!!! Vlasnici ovih životinja su bili jako zahvalni što je neko toliko mario da je došao da im pomogne da pronađu ljubimce, i naravno, od tog momenta moj život se zauvek promenio!
Tokom poslednjih 13 godina, radim kao pionir u ovom poslu. U posao sam implementirala mnoge identične principe koje koristi policija i timovi za spasavanje, kako bih razvila metode za pronalaženje izgubljenih ljubimaca. Ako razmislite o tome, slično je tome kako veterinarska medicina preslikava metode iz humane medicine. Sve što sam učinila je da postojeće metode, tehnike, taktike i razvijenu nauku za potragu izgubljenih ljudi, adaptiram za potrebe izgubljenih ljubimaca. Shvativši da to funkcioniše, organizovala sam sve te principe i kreirala akademiju koja se bavi treningom drugih ljudi (kao i treningom pasa tragača) da rade ovaj posao.
Pitomci akademije na zadatku
Prvi deo ovog mog životnog puta opisan je i u mojoj knjizi “Hronika izgubljenih ljubimaca“, a autor sam i druge knjige koja je objavljena 2006. godine pod naslovom “Psi detektivi: Istrenirajte svog psa da pronalazi izgubljene ljubimce“. Ova druga knjiga je korak po korak uputstvo kako da istrenirate psa da detektuje mačke i da prati tragove izgubljenih pasa.
I na kraju, da Vam odgovorim na pitanje zašto sam postala detektiv za kućne ljubimce…
Zato što sam brzo spoznala da to nije samo moja strast, već moja SUDBINA i ono za šta me je Bog stvorio! Čak sam nekoliko puta bila pred odlukom da odustanem usled nedostatka sredstava i drugih problema, ali sam svaki put uvidela da ne bih mogla da živim sa takvom odlukom da sam napustila svoju životnu misiju.
NASTAVAK INTERVJUA USKORO SLEDI…
1. Šta su to tačno detektivi za kućne ljubimce?
Detektivi za kućne ljubimce su ljudi koji su obučeni da praktično ili savetodavno pomognu u pronalaženju izgubljene životinje.
2. Možete li mi opisati jedan tipičan da detektiva za kućne ljubimce?
Možete i sami pogledati neke od naših slučajeva ovde u Sijetlu na našem web sajtu, u odeljku INVESTIGATIONS (http://www.missingpetpartnership.org/investigations.php). Primetićete da koristimo opremu visoke tehnologije, teoriju verovatnoće, tehniku bihejvioralnog profajliranja, pse koji su trenirani da detektuju mačke, i ostale CSI metode (CSI – crime scene investigations – metode za istraživanje mesta zločina). U početku smo samo radili nalaženje mačaka jer nismo imali pse koji su obučeni za pronalaženje drugih pasa, ali sada imamo i pse koji su trenirani da prate trag drugog psa. Potrebno je 18 meseci da se istrenira pas koji će pratiti trag drugog psa i ove metode treninga su slične onima koje koristi policija u treningu pasa koje koriste za pronalaženje izgubljenih ljudi ili kriminalaca.
3. Kada ste odlučili da postanete detektiv za kućne ljubimce i zbog čega?
Ja sam se bavila treningom policijskih pasa još od 1989. Postala sam policajac 2001 godine. Moj posao je bio mahom da pomoću pasa goniča nalazim odbegle kriminalce i nestale osobe. Nakon toga sam promovisana u inspektora i postala vođa tima za potragu i spasavanje, što je doprinelo tome da proučavam nauku pronalaženja izgubljenih ljudi i njihovog ponašanja.
Međutim, jednog dana 1996. godine, otprilike sredinom moje policijske karijere, desilo se da je moj pas gonič A.J. pobegao i nestao u šumi. Ne znajući kako da ga nađem, na kraju sam upotrebila drugog psa tragača, ženku Zlatnog retrivera, a u čijem treningu sam takođe učestvovala, da pronađem A.J. Ona ga je pronašla u sred šume, na oko 20 minuta hoda od mesta gde smo bili stacionirani.
Istog momenta, moj obrazac razmišljanja i moj život se promenio. Shvatila sam da je ovako nešto potrebno vlasnicima izgubljenih ljubimaca. Poznavala sam principe i bila obučena za pronalaženje izgubljenih ljudi, ali sam bila ubeđena da je ovakav servis neophodan i za pronalazak izgubljenih životinja. Ta ideja mi se stalno vrtela po glavi, tako da sam odlučila da probam da eksperimenišem sa Rejčel, mojim penzionisanim psom treniranim za pronalaženje leševa. Taj trening je trajao 4 meseca. U prva četiri slučaja, Rejčel je pronašla dve izgubljene mačke i jednog psa!!! Vlasnici ovih životinja su bili jako zahvalni što je neko toliko mario da je došao da im pomogne da pronađu ljubimce, i naravno, od tog momenta moj život se zauvek promenio!
Tokom poslednjih 13 godina, radim kao pinir u ovom poslu. U posao sam implementirala mnoge identične principe koje koristi policija i timovi za spašavanje, kako bi razvila metode za pronalaženje izgubljenih ljubimaca. Ako razmislite o tome, slično je tome kako veterinarska medicina preslikava metode iz humane medicine. Sve što sam učinila je da postojeće metode, tehnike, tektike i razvijenu nauku za potragu izgubljenih ljudi, adaptiram za potrebe izgubljenih ljubimaca. Shvativši da to funkcioniše, organizovala sam sve te principe i kreirala akademiju koja se bavi treningom drugih ljudi (kao i treningom pasa tragača) da rade ovaj posao.
Prvi deo ovog mog životnog puta opisan je i u mojoj knjizi “Hronika izgubljenih ljubimaca”, a autor sam i druge knjige koja je objavljena 2006. godine pod naslovom “Psi detektivi: Istrenirajte svog psa da pronalazi izgubljene ljubimce”. Ova druga knjiga je korak po korak uputstvo kako da istrenirate psa da detektuje mačke i da prati tragove izgubljenih pasa.
I da na kraju odgvoroim na pitanje zašto sam postala detektiv za kućne ljubimce. Zato što sam brzo spoznala da to nije samo moja pasija, već moja sudbina i ono za šta me je Bog stvorio. Čak sam nekoliko puta bila pred odlukom da odustanem usled nedostatka sredstava i drugih problema, ali sam svaki put shvatila da ne bih mogla da živim sa takvom odlukom da sam napustila svoju životnu misiju.
ja sam izgubila macu 15 marta nasla sam je 21 marta mrtvu iza kuce zatrpanu smecem koji dovlaci pas macu smo sahranili imamo i drugu macu koja je povredjena istog dana njega smo nasli ispred vrata kod komsinice krvav rasporenog repa i spaljivan a drugu macu nismo mogli da nadjemo izlepili smo plakate dali oglas ali nismo odustajali od trazenja zanima me samo kako da saznam ko je to uradio nisu pregazene niti napadnute od psa
zanima me dali se radi kod zivotinja kao i kod ljudi utvrdjivanje kako smrt nastupila i dali moze ta osoba da se pronadje i prijavi nadleznim organima za takav zlocin
Pronadjen žuti koker španijel, mužjak, star od 1 -2 god, u Ripnju. Tel. 065 22 92 408